Jedan dan sam bila u gradu, sjedila sam na klupi i nisam bila dobre volje. Nisam znala što ću sama sa sobom, a iskreno i nisam imala nikoga koga bi zvala da dođe i da prošeta sa mnom. Nisam imale neke prijatelje.
Gledala sam u mobitel, gledala sam koliko je sati, a onda sam primijetila da me netko gleda. Kada sam ga pogledala, on je meni prišao i pitao me jesam li sama!? Odgovorila sam potvrdno, a on je pored mene.
Isprva me bilo strah htjela sam pobjeći, jer danas ima svega i nisam znala što on želi. Ipak, nisam pobjegla, ostala sam, nešto mi je govorilo da moram ostati.
Pričali smo i skupa šetali. Bilo mi je vrlo žao što nisam imala novaca da mu odem nešto kupiti ili da mu dam barem nešto novaca. Bila sam tada tek srednjoškolka .
S njim mi je jako brzo prošlo vrijeme. On mi je bio samo u tom trenutku prijatelj, a ipak mi je uspio staviti osmjeh na lice, zaista nešto predivno. Jako mi je bilo žao što sam morala ići doma taj dan.
Vidjela sam ga kasnije još dva puta. Bio je zaista u lošem stanju, jer je imao prometnu nesreću. Od tada ga nikada više nisam vidjela, ne znam je li živ.
Nešto mi je ipak ostalo urezano u srce – ne sramite se beskućnika, popričajte malo i s njima, jer oni nisu loši. Jedan dan nemojte popiti kavu, pa kupite njihov časopis i popričajte s njim/njom. Pamtit ću onaj dan proveden s njim do kraja života.
Hvala mu na tome!
Anita Srdoč
