Dok ja negdje u tuđini , na baušteli molim Boga ,
kroz glavu mi misli lete , zavičaja rodnog moga .
Znadem da je isti problem , kod većine naši ljudi ,
obećo sam samom sebi , vrati ću se rodnoj grudi .
Kada vidim kako majka , ispod sača pitu vadi ,
odma mi se ovaj život , na baušteli ljudi zgadi .
Tad sa sebe sve bi skino , i valjo se po tom jarku ,
u glavi mi se nemir stvori , a grčevi u stomaku .
A šta ima ljepše ljudi , od svoje rodne kuće ,
dok u tuđem svitu čekaš , samo mraka i svanuće .
Jer u svakoj toj tuđini , život brzo brate juri ,
nemaju se kad odmorit , na poso im se samo žuri .
Svakog jutra u tuđini , kada nova zora rudi ,
alarm sata samo čuješ , kako sve te ljude budi .
Takvi zvuci u svakom stanu , u tuđini čujem često ,
da bi stigli svi na vrime , svi na svoje radno mjesto .
Tako dan počima u svijetu , svi sposobni i zdravi ,
vidiš jure ulicama , na poso žure kao mravi .
Tako mnogi u tuđini , sa životom svojim prođu ,
al po svoje stare dane , ipak rodnoj kući dođu .
Tuđina te pustit neće , dok leđa ti ne slome ,
žao mi je što sam moro , ostavit te rodni dome .
Naj sretniji smo u tebi bili , dok smo pjevali ko ptići ,
al morasmo u svijet bijeli , radi posla u svijet ići .
Stanko Novaković – Uskoplje
