Znaš li da se i danas katkad čuju sve do moga kata
šumovi vodopada
pa ostavljam sve svoje poslove i trčim brzo
do balkonskih vrata
U daljini osluškujem šumeću povorku
veselu poput svatova koji se spuštaju niz padinu
kliču i mašu dok im pjesma o zavičaju gromko odzvanja
preko jela i borova sve do mojih prozora
I dugo još za njima šume i šume u ušima mi
vodopodi što su me nekoć davno pozdravljali
na starome putu između Vrbasa i Plive
tijekom mnogih ljeta i početkom dugih zima
I kradom se provukli zajedno s uzdasima niz grlo
pa skliznuli nečujno duboko, duboko
i još ih čujem pa ispraćam mašući dugo za njima
kao nekoć za mnom moja mati s balkona
A onda okrećem lice novomu danu u tuđini
nijemu i nevidljivu pa se još dugo trzam
kradom sebe u ogledalu promatram i pitam
jesam li još ovdje ili su to čestice moje zrakom razasute?
Nela Stipančić Radonić
