Duša se moja raspjevala u sred okova. Duša je odavno hrabrila one slične tijelu u kome stanuje. Jer takvima je trebala molitva nebeska… razočaranima, neshvaćenima, nesretnima… bolesnima… a tako punima ljubavi za Boga. Zbog njih ne odustajem… zbog njih hrabrost nose kosti moje vezane užarenim lancima. Zbog Boga i očajnih živim da bi dokazala da je ljubav sveta pobjednica. Suze su mi postale kiše, padaju u pustinje duša, da bi procvale u nadi u spasenje. Sjetite se puno je toga beznadnog prošlo… ostalo u prošlosti… nije nam to ni trebalo… treba nam samo LJUBAV ŽIVOTVORCA, koji nam sve daruje po volji Očevoj i milosti Kristovoj. Misleć na Golgotu Isusovu kada smo u beznađu, shvatit ćemo da nam On poklanja nadu. I u okovima postoje radosti… kada zaokupiramo misli sa Rajskim postojanjem. Zaboravimo prošlost… jer vrijedi najviše ovo danas… ovo što je uz nas ostalo… i što će doći. BVB prijatelji moji! 
Ana Emanuela, 7.01.2018.
