Na kamenu rasto cvit
Na Hercegovačkoj biloj stini,
Cvao, rasto on je ljudi
Proliće, litom, jeseni i zimi.
Miriso je kao zumbul
Dok lipotu ruže imo,
Sijao je kao Sunce
A uzvrat ništa primo.
Godine su prolazile
Na kamenu cvit je rasto,
Svakim litom bolj cvitao
A još bolje mirisao.
Gledale ga mnoge oči
U tješenju svoje strasti,
Al ga nisu mogle imat
Sem očiju samo pasti.
Ali jednog tužnog dana
Usudi se neko prići,
Da ubere cvit Ljubavi
Tako lipi, tako čisti.
Cvitu nije bilo pravo
Da ga ruka ta ubere,
Da ga ljubi i miriše
Te latice njene nježne.
Izabrao cvit je tada
U zagrljaj smrti poći,
Rađe njoj se on pridao
Neg za turka tada poći.
I dan-danas grob postoji
To legenda ljudi nije,
Na njem piše ime njeno
Tu se Ljubav njena krije!
10.08.2017. Brat Bojan.
